Šekspirove Hronike, Džon Andervud

*** O Knjizi ***

Ekskluzivno! Senzacionalno!

Fantastična otkrića, istine koje mogu da ubiju, mnoštvo lica i maski koje se pojavljuju iza imena Viljema Šekspira i potraga za knjigom koja iz korena može da promeni tri i po veka skrivanu istinu...

Zagonetni nestanak povučenog i mirnog profesora Dezmonda Luisa i njegovog rukopisa, koji je rezultat dugogodišnjeg istraživanja autorstva književnih dela Viljema Šekspira iz Stratforda, možda ne bi primetio niko osim nekolicine akademskih kolega. Ali kada se u blizini nađe profesorov prijatelj Džek Fleming, senzacionalistički novinar San Francisko tribjuna, rešen da do kraja rasvetli enigmu profesorovog poslednjeg dela, stvari poprimaju sasvim drugačiji tok. Uz pomoć starog knjižara-antikvara Bladžeta, Fleming kreće na putovanje kroz književnu istoriju - do Šekspira i natrag. Ko je zaista bio Robert Grin i kakvo je zaveštanje ostavio u svojim stihovima, ko su ljudi koji su spremni da ubiju zbog narušavanja mita na staklenim nogama, kakva je uloga profesorovog saradnika fizičara - Sunira Balsavara, ko su bili „Univerziteski umovi", zašto je Kristofer Marlo ostao duže u engleskoj nego što piše u zvaničnoj istorija, ko je zaista Johanes Faktotum... Previše pitanja na koja Fleming mora da odgovori dok se omča steže i oko njegovog vrata...

Knjiga pisca koji poznaje Šekspira više nego sebe, radikalizuje mnoge vruće teme književnog nasleđa. Možda je Viljem Šekspir bio samo dovoljno vešt i bogat da za sebe kupi deo večnosti - investiciju čija se vrednost udvostručila u poslednih tri i po veka!?

BARD KAO (BRITANSKI) BREND

Roman „Šekspirove hronike" Džona Andervuda (DERETA, 2007) mogao bi se, s mnogo razloga, nazvati Da Vinčijevim kodom šekspirologije.



Kada je objavljena biografija Vilijeama Šekspira iz pera jednog od važnijih i slavnijih teoretičara našeg vremena, Stivena Grinblata, mnogi su se prisetili njegove opaske da su svi književni biografi, u stvari, gonjeni željom da vode razgovor sa mrtvima. Teško da je samo nekrofonija navela osnivača „novog romantizma" da se pozabavi bardom sa Avona i ukrca na voz koji je Džordž Bernard Šo svojevremno krstio bardolatrija.

Jer, Šekspir je britanski brend: više razranata nego moćna industrija književne nauke, no jednako moćna koliko i razgranata industrija parabiografskog kiča i sumnjivih suvenira. Grinblatova knjiga o Šekspiru (Vil iz Stratfrda, srpsko izdanje Porta Libris, Beograd, 2006), došla je do četrdeset prvog mesta na bestseler listi američkog „Amazona", a činjenica da su bardova dela mnogo slabije kotirana opravdano postavlja pitanja: kako to da je knjiga o Šekspiru zanimljivija od Šekspirove, i nema li u bardolatriji možda više nekrofilije nego nekrofonije?

Histeriju traganja za bardovom biografijom Entoni Berdžes je nazvao, surovo ali duhovito, „potraga za Šekspirovim noktom". Kontroverza oko Šekspirovog identiteta i autorstva njegovih drama počinje nevericom da je jedan čovek mogao da sačini tako sjajan dramski opus. Sumnje da je ime Šekspir samo paravan učenom autoru plemenitog roda koji je želeo ili morao da ostane nepoznat rađaju se iz logične pretpostavke da plebejac bez univerzitetskog obrazovanja koji je znao „malo latinskog, a još manje grčkog" može biti autor drama koje otkrivaju ne samo istančan poetski dar, nego i vanredno poznavanje oblasti znanja od kulinarstva do zakonodavstva, od veštine ratovanja do plemićkih sportova.

Sumnje hrabri činjenica da ne postoji Šeksirova privatna korespondencija, a da se sva saznanja o njegovom životu svode na uterivanje dugova i kupovinu nekretnina. Sumje budi i testament u kom nema ni pomena o vlasničkom udelu u pozorištu „Golub", ni zaveštanja literarnog opusa deci i otačastvu, kao a Vil iz Stratforda i Vil iz „Goluba" nisu ista osoba. Lako bi bilo optužiti Šekspirove biografe, od Nikolasa Roa do Semjuela Šenbauma, da se naslađuju poluproverenim anegdotama koje zapisuju savremenici i tragaju za životnim realijama u dramskim zapletima; s druge strane, da li bi dokaz da je Šekspir bio katolik, homoseksualac, lovokradica, paravan za Kristofera Marloa, pseudonim Frensisa Bejkona, naziv grupnog autorskog projekta u kome se angažuju Volter Roli i Edmund Spenser ili možda čak i maskirana Elizabeta Prva uopšte bio relevantan za književno tumačenje?

Šekspirovo autorstvo ponovo je osporeno septembra prošle godine „deklaracijom opravdane sumnje" koju je potpisalo preko hiljadu ljudi, među njima mnogo onih iz akademskih krugova, sa idejom da se iznova krene u istraživanje njegovog identiteta. Deklaracija polazi od pretpostavke koja, poznajući elizabetansko pozorište, nije daleko od istine - da se radi o grupnom autorstvu.

Roman Šekspirove hronike Džona Andervuda (DERETA, 2007) mogao bi se, s mnogo razloga, nazvati Da Vinčijevim kodom šekspirologije. Ovaj triler reaktuelizuje kontroverze oko bardovog identiteta u dinamičnom zapletu koji počinje nestankom profesora Luisa i njegovog zagonetnog, senzacionalnog rukopisa čije bi objavljivanje potreslo akademski svet do temelja - da bi se nastavio internetskim, bibliotečkim i forenzičkim traganjem za dokazima da je dramski pisac i kraljičin špijun Kristofer Marlo pravi autor Šekspirovih drama.

Upadljivo simbolično, englesku legendu raskrinkava američki novinar: neopterećen poštovanjem prem svetinjama, usredsređen na dokaze i lična objašnjenja, uz intelektualnu i moralnu podršku ćerke postdiplomke na šekspirologiji, Džek Fleming će prekopati Marloov grob ne bi li dokazao svoju teoriju. Džekovi pomagači misteriozno nestaju ili odustaju, senka smrti nadvija se nad tragaocem, da bi se, u ne odveć uverljivom obrtu, ispostavilo kako svako individualno preduzeće neumitno uzmiče pred korporativnim kapitalom. Jer, u dvadeset prvom veku Bard je brend: otkrće da se iza Vila iz Stratforda krije Kit iz Kenterberija značajno bi poremetilo relevantne finansijske tokove. Zbog nekoliko primamljivih udica - kao što je teza da su Šekspirovi soneti o Lepom mladiću zaprvo Marloove poslanice upućene vanbračnom sinu - Šekspirove hronike lepo će zabaviti prosvećenog laika koji je iz Dosijea Iks naučio da nema te tajne koju aparat vlasti ne može sakriti, kako o istorije, tako i od budućnosti.
Vladislava Gordić Petrović

*** O Autoru ***

Džon Andervud - Novinar i pisac Jon Andervud objavio je pod različitim pseudonimima i kod različitih izdavača četiri knjige iz žanra misterija. Nakon toga napušta posao i karijeru i više od osam godina putuje po inostranstvu sakupljajući književnu građu vezanu za delo Viljema Šekspira. Šekspirove hronike su rezultat osmogodišnjeg traganja za činjenicom; ko je zaista bio Viljem Šekspir?