Anđeli neće sići sa nebesa, Đorđe Lebović

Krug se zatvorio. Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, koje se prvi put objavljuju, kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja njegovog romana Semper idem.

Jezik logoraša i autentičan opis logorske golgote u ovim pričama uvek su uzdignuti na nivo humora, naizgled nesvojstvenog predvorju smrti i pozornici zločina. Likovi se po pravilu oslovljavaju nadimcima, dijalozi nose radnju, ali i taj dramaturški naboj začinjen je često crnohumornom šalom: „U logoru, u nedostatku hleba, humor je bio jedina moguća opcija da se zavara glad i da se preživi.“ Ipak, iako „ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla“, pisac je opisima umiranja, razbacanih leševa, logoraša pretvorenih u žive kosture usled gladi, žeđi, bolesti, mraza i iscrpljenosti, na dramatičan i potresan način odao poštu svojim umrlim sapatnicima, često prerano sazrelim vršnjacima iz dečjih baraka, prenoseći njihove reči i snove o slobodi, jer ih nada u izbavljenje do poslednjeg časa nije napuštala.

U dodatku „Iz piščeve beležnice“ Lebović u nizu kratkih fragmenata secira lik i delo Hitlera i pojavu nacizma, njegove metode, ideologiju, propagandu i istorijske reperkusije, pa i balkanski prostor bremenit nacionalizmom i mržnjom.

Kao i svojim proslavljenim romanom Semper idem, dramama Nebeski odred, Haleluja, Traganje po pepelu, Viktorija i drugim, ovom svojom zbirkom autentičnih i uznemirujućih logorskih priča Lebović je, kao niko pre ni posle njega u savremenoj srpskoj književnosti, ostavio neizbrisivo umetničko svedočanstvo o krvavom nasleđu XX veka, neumorno opominjući svoje čitaoce na različite pojavne oblike i večno vraćanje zla.