Đavolov Učenik, Bernard Šo

*** O Knjizi ***

Dramski komad Đavolov učenik osvetljava jedan deo američke istorije, odnosno rat za nezavisnost.

Premijerno je izveden u gradu Albaniju povodom nacinalnog praznika 1897.

*** O Autoru ***

Džordž Bernard Šo (1856 - 1950)

Nobelova nagrada za književnost 1925.

"U njegovom delu, koje je okarakterisano kao idealizam i humanost, stimulativna satira je često bila nadahnuta jedinstvenom poetskom lepotom."

Mrzeo je ime Džordž i nikada ga nije koristio, ni u privatnoj prepisci ni prilikom potpisivanja svojih dela. Čovek veka, vodeća figura teatra 20. stoleća, irski dramski pisac, kritičar, mislilac, slobodouman čovek i borac za ljudska prava, zagovornik jednakosti i levičar, Bernard Šo primio je 1925. godine Nobelovu nagradu za književnost, ali je odbio novac (preusmerivši novčanu nagradu u fond za prevođenje na engleski, štampanje i promociju na engleskom tržištu dramskih dela norveškog pisca Augusta Strindberga koji nikada nije dobio ovu nagradu).

Bernard Šo je rođen u Dablinu u siromašnoj i nesređenoj porodičnoj situaciji. Otac je bio alkoholičar i imao je ozbiljne probleme sa zrikavošću (koje je otac Oskara Vajlda, poznati hirurg, više puta bezuspešno pokušavao da leči), a majka, mnogo mlađa od oca, bila je pevačica s ambicijama da postane i učiteljica pevanja, koja ih je ubrzo sa ćerkom Lusi napustila u potrazi za karijerom. Formalno školovanje Šo je jedva podnosio, pre svega zbog svoje žive prirode koja nije trpela strogu organizaciju. Ipak, uspeo je da dovrši osnovno obrazovanje u Dablinu i da se ubrzo potom uputi za majkom i sestrom i preseli u London. U Irsku se potom neće vraćati narednih trideset godina.

Iako je u početku radio kao službenik (posao koji nije podnosio kao ni školovanje), Šo je osećao potrebu za dodatnim obrazovanjem i mnogo godina je proveo čitajući u biblioteci Britanskog muzeja. U to vreme je počeo i da se politički snažno angažuje. Često je viđan s drugim mladim aktivistima na Govorničkom ćošku u londonskom Hajd parku, gde je razvijao svoje nesumnjive oratorske sposobnosti i postajao sve popularniji zbog svojih jasnih misli i prodornog glasa.
Karijeru pisca otpočeo je kao muzički i pozorišni kritičar i pisac prvog proznog dela "Nezrelost", za kojim sledi i roman "Karijera" (Zanimanje Kešela Bajrona). Sve pozorišne kritike koje je pisao u tom periodu, kasnije su objedinjene u zbirku "Naše pozorište devedesetih".

Nakon operacije noge i mirovanja od 18 meseci, Šo je napisao drame "Cezar i Kleopatra" i "Savršeni Vagnerit". "Nemam ni jedan razlog da verujem da bi komadi bili bolji da sam ih pisao s obe noge umesto s jednom.", rekao je kasnije svom prijatelju, dramskom piscu Džonu Ervinu.

Kao polemičar, Šo se zalagao za radikalne promene glasačkog sistema, borio se za pojednostavljivanje engleskog alfabeta. Kao aktivista, pisao je mnoge peticije među kojim je i ona za oslobađanje iz zatvora njegovog prijatelja Oskara Vajlda. Sa svojim prijateljima istomišljenicima osnovao je Fabijanovo društvo, socijalističku političku organizaciju usmerenu ka reformi kapitalističkog britanskog društva (Fabijanovo društvo će kasnije postati instrument za osnivanje Londonske ekonomske škole i Laburističke partije). Kao pisac je bio pod snažnim uticajem Ibzenovog dela.

Šoova prva dramska dela, nazvana "neprijatnim komadima" kao što je "Udovčeva kuća" iz 1892. nisu dobro primljena pre svega zbog oštre kritike i polemisanja oko moralnih i socijalnih problema britanskog društva. Međutim, već komedija "Kandida", obezbedila mu je visoko mesto među dramatičarima ne samo u Engleskoj.

Njegov kasniji komad, "Pigmalion", pisan je za glumicu Patrik Kampbel, inače njegovu ljubavnicu sa kojom je imao i strastvenu prepisku tokom pripreme komada za scenu, a čije prisustvo je Šoova verna supruga, kao mnogo pre i posle toga, trpela s ćutanjem i mirom. Šoovi biografi veruju da njegov brak, koji je potrajao do smrti njegove supruge Šarlote Pjen-Tauzent 1943, nije bio intimno konzumiran.

Uz "Pigmaliona", sva kasnija dela Šou su obezbedila status omiljenog dramatičara. Najčešće je izvođen u teatru Kort (The Court Theatre), koji je u to vreme bio mesto novog pozorišnog izraza i forme. Polemike i intelektualne akrobacije koje su karakterisale njegove tekstove, bile su veoma popularne i dobro prihvatane kod najšire publike, uprkos tome što su neka dela bila i cenzurisana. Iako su neki njegovi komadi smatrani nepatriotskim, on je suvereno držao poziciju "novog Šekspira" koji je reformisao britanski teatar. Napisao je preko 50 dela, a mnoga su, tek s pojavom zvučnog filma kada je to zbog Šoove bravurozne misli imalo smisla, ekranizovana s velikim uspehom.

Do kraja života, Šo je uživao međunarodnu slavu, putovao je svetom i bez prekida bio angažovan u domaćoj i međunarodnoj politici. Nakon jedne ozbiljne povrede na svom imanju u Hertvordšajru (pao je s merdevina obrezujući voće!), Bernard Šo je preminuo od posledica povreda u 94. godini, 2. novembra 1950. U svojoj oporuci ostavio je nekoliko želja: da njegovo imanje bude upotrebljeno za reformu engleskog alfabeta (bez uspeha) te da se ostatak podeli za dobrobit Nacionalane galerije Irske, Britanskog muzeja i Kraljevske akademije umetnosti. Što se njegovog tela tiče, zahtevao je da bude kremiran te da se njegov pepeo pomeša s pepelom njegove sedam godina ranije preminule supruge.